In Memory of Things that Were

Čudno je kako sitnice mogu voditi ka nečemu većem. Vidite nešto, čujete nešto, započnete novi hobi, pošaljete jedan mail ili odete na jednu kavu i iz toga se rodi nešto što nikada niste očekivali. Sve uvijek počne od sitnice.



Tako sam ja davno davno sa nekih dvanaestak godina gledala tv. Bili su praznici i bilo mi je dosadno, vrućina, podne a moja tada najbolja legica D (okružena sam sa D-ovima od malih nogu hehe) je otišla kod bake na selo. Vrtila sam kanale i naletjela na ovu seriju.



Serija se zvala Confissoes de adolescente. Brazilska serija o četiri sestre (koliko se sjećam dvije su bile od jedne mame, dvije od druge a tata zajednički - obje mame su umrle il tak nešto, lik je valjda imao peh) i o situacijama u kojima su se nalazile. Uglavnom, to nije toliko bitno koliko da se u toj prvoj epizodi koju sam uhvatila radilo o - pisanju dnevnika. Ova plava, Natalie mislim, je ostavila dnevnik u busu kad je išla iz škole i cijela epizoda se radila o tome koliko je njoj njezin dnevnik bitan i u potrazi za njim (našla ga je na kraju, ne brinite ;)

Nakon te epizode sam odlučila - i ja ću pisati dnevnik! Nisam imala nikakav rokovnik, pokušala sam starijem bratu maznuti jedan (koji mi je kasnije i postao dnevnik ali je mojoj staroj valjda bilo žao dat mi ga dok sam bila tako balava da ga ne uništim) i nekako sam na jedvite jade izmoljakala starog da mi da jedan svoj. On je svake godine u firmi dobijao rokovnike pa je jedan mali završio kod mene - jej :)

I tako je počelo moje pisanje dnevnika. Taj prvi je bio strava (gledajući spram onih kasnijih) - išaran, sličice košarkaša i glitteri i sve što sam uspjela iskopat poljepljeno. Onda sam negdje u pol rokovnika otkrila minijaturne pečate za 2kn pa je cijeli bio ištambiljan roza nilskim konjima i plavim slonovima. Rukopis mi nikada nije bio krasan i dan danas je grbav, ali sad je bar cijeli jednako grbav xD Onda je bio tako grozan da neke stvari nisam uspjela pročitati kad sam ga kasnije listala.


Baš je krasan, već sam tada totalno imala smisla za dizajn xD lol

Sličice sa naslovnice koje su izgledale odurno su mi i dan danas u krasnom sjećanju - D (kada se vratila od bake) i ja smo razvile ovisnost o kupovanju nekih žvakačih guma uz koje dobijete ove sličice. Prodavačica bi nam dala da same izaberemo koju sličicu želimo (stajale su zasebno od žvaka) pa bi mi dok prodavačica nije gledala uzele 2-3 sličice za po jednu žvaku xD Sličice su svjetlile u mraku što je bilo totalno kul pa sam ih poljepila po naslovnici i uživala kako moj dnevnik svijetli po noći :)

Do drugog sam se već donekle unormalila - pa sad mi je bilo 13, bila sam odrasla i ozbiljna :) Yeah right :)



Prvih par godina sam pisala kao luda, ispunila bih skoro dva dnevnika godišnje. Najveća muka mi je bilo nalaženje novih rokovnika pa je bilo tu i bilježnica i svega na kraju. Sjećam se kako sam bila razočarana kad je došla teta iz Njemačke, burazima donjela rokovnike a meni neku majicu. I to par godina za redom tako Aaaaaa >_< Na sreću, buraz se smilovao pa sam dobila neke od njih koje sam pazila i mazila i trudila se da budu što uredniji i ispisani od korice do korice.








Prva stranica u ovom plavom je prvi dan u prvom srednje :)





Negdje u pol tog pisanja sam se združila sa mojom sadašnjom D s kojom se dopisujem, pa smo imale bilježnice koje su bile malo kod mene malo kod nje. Ja sam uvijek pisala neke filozofije a ona poeziju :)

Sve moje legice su voljele zapisivati ljubavne pjesme i sl, ja sam voljela pisati koji mi je hororac najdraži i koje paranormalne pojave su sad in xD Prava romantika me pukla tek kad sam mog D upoznala, on me pretvorio u žensko hehe :)








Ovo je taj dugoočekivani, kao što vidite načekao se da ga ispunim (br 11)


Obožavala sam teksturu na ovome ♥


Shiny ♥_♥






Prvo je bio na cvijetiće al sam bila prekul za to pa sam ga pofarbala lakom za auto (smrdio je još pet dana) koji se tad počeo guliti pa sam ga oblijepila selotepom.. Ah ti rokerski dani xD



Prije selidbe u Zg počela sam razmišljati o mojim dnevnicima. Tada sam ih imala 18. Listala sam ih i gledala sve ono kukanje koje svatko prolazi u pubertetu, sve gluposti koje sam pisala i koje ne želim da jednog dana netko čita (ono ah simpatija me pogledala ajmo napisat 10 strana o tome lol), pa depresije, pa filozofije koje danas više nemaju veze s mojim mozgom..





I odlučila. Poslikala sam ih sve (ove slikice koje sada gledate), uzela vreću za smeće i kidaj.. Kidala sam ih dva dana jer su mi ruke otpale nakon prvih 4-5. I nije mi bilo žao. Bilo je to doviđenja svim sranjima koja su me mučila, svim strahovima i anksioznostima koje sam do tada imala. Zbogom staroj ja :) Ionako imam takav mozak da pamtim nebitne (ali meni drage) sitnice a ovo ostalo ni ne moram pamtiti. Nesretne ljubavi, loša prijateljstva, dane provedene u dosadi.. Jer dnevnik sam tako i pisala uglavnom - ili kad sam super hepi ili kad sam bila full depresivna.. Pa kada bi netko tko me ne pozna to čitao mislio bi da imam bipolarni poremećaj!

I tako su moji dnevnici otišli u raj za dnevnike. Sada imam samo jedan, koji sam počela pisati 9.2.2008.



Najduže pisani dnevnik do sada :) Ali i najbolji dnevnik ikada. I najskuplji (vražji Algoritam i njegovi predivni rokovnici!). U ovom nema dugih monologa, nema puno depresije (osim par kukanja kada mi je D užasno nedostajao) ali ima puno sitnih radosti, puno razglednica iz mjesta gdje smo bili (uvijek kupim jednu, napišem datum na nju i kako nam je bilo - kao mali post :) i puno bitnih dugoočekivanih događaja ( kupovanje stana, davanje otkaza, selidba, novi posao.. ).

Ovaj ne planiram baciti. Pišem ono što mislim da bi svatko mogao pročitati. Služi mi za uspomenu na sve one dnevnike koji više nisu s nama :) A jednog dana kada ja otegnem papke možda budu draga uspomena nekome kome ja budem draga :)