Male Dobre Stvari & Zašto Moj Mozak Ne Želi Šutjeti

Sjećate se liste 101 koju sam spomenula u jednom od prošlih postova? Jedna od stvari na listi mi je "random act of kindness" odn napraviti nešto nesebično za nekog drugog, bez očekivanja ičega zauzvrat. Makar listu još nisam završila (inspiracija mi je zamrla) danas mi se pružila prilika napraviti jedan small act of kindness :)

Nakupila nam se doma hrpa boca i nikako da ih odemo vratiti. Prvo sam rekla D - ajmo samo zavezati u vrečice i staviti kraj kontejnera. Na sve strane su ljudi koji skupljaju boce, njima će to dobro doći, a nama tih 10ak kn ionako ništa ne znači. Ali D želi ići u trgovinu gdje se boce ubacuju u onaj stroj za povrat, jer mu je to zanimljivo. Ista trgovina prihvaća papirić sa novcem od povrata samo na dan povrata. Plan je bio da idemo u drugu trgovinu iza toga pa sam odlučila da ćemo papirić pokloniti osobi koja bude iza nas u redu za povrat. Naravno da nikog nije bilo, makar je skoro uvijek red. Pa, rekoh, dat ćemo prvoj osobi koja bude ulazila u trgovinu.

I tak zaskočih neku tetu koja je išla u shopping i reko evo, neka uzme jer mi ionak danas ništa ne kupujemo u dotičnoj trgovini. Kako me, kad god pričam s nepoznatim ljudima, šorne moja socijalna anxioznost, tako sam sirotoj ženi izbrbljala sve o povratu i papiriću u 5 sekundi. Mislim da je prvo pomislila da sam ju došla pitati jel upoznala Isusa :)) Na kraju me D izvukao jer je sporije objasnio što treba (teta nikad nije tamo boce vraćala pa nije znala postupak) i onda nam se sretna zahvalila :) I odosmo mi dalje. Hepi end? Da ne bi. Nije moj mozak tu da miruje.

Šetamo se mi tako po drugoj trgovini, tražimo onaj vrag za upijanje vlage jer nam se skuplja na prozoru u dnevnoj, a moj mozak ide nekako ovako: Što ako je pomislila da ste neki luđaci i bacila papirić? Onda nisi ništa napravila. Što ako joj na blagajni nisu iz nekog razloga dali tih 10kn pa će pomisliti kako smo ju zeznuli? Izgledala je kao simpatična osoba, a ispast će da smo ju zezali. I pomislit će kako je ovaj svijet zbilja u k**cu i možda će napisati bijesni blog post kako su ljudi zli danas. Što ako zaboravi dati danas i dođe sutra, a nismo joj rekli da se mora isti dan iskoristiti. Što ako, što ako, što ako..

Zašto, mozgu, zašto? Zašto uvijek o sitnicama moram mozgati tri dana kasnije? Pusti me na miru više! Dosta mi je detalja i "što ako", posebno ako nikada neću saznati što je na kraju bilo. I zašto, kada neki od tih "što ako" napokon ode u neku stražnju prostoriju na čijim vratima piše "spremno za zaborav", ih izvlačiš tri sekunde prije nego zaspim i držiš me budnom do tri ujutro zbog gluposti? Zbog detalja.. Zbog "što ako" i "što bi bilo kad bi bilo"..

Na kraju se random act of kindness pretvori u noćnu moru za moj mozak, ali ne posustajem. Jer možda neko od tih "što ako" završava sa osobom kojoj sam zbilja popravila dan. Zbilja se nadam da je tako.