Helpless

Mislim da je najgori osjećaj od svih bespomoćnost. Ono kada gledaš ljude oko sebe, drage ljude, kako im se dešavaju sranja i želiš pomoći a ne možeš. Kad jedino što možeš je bacati neke fraze koje i tebi samome zvuče tako isprazno. U zadnje vrijeme mi se čini kao da je neki urok bačen na mene pa svi meni dragi ljudi imaju sranja u životu.

Moja šogi je već šest tjedana u bolnici na čuvanju trudnoće. Dobila je neku infekciju pa je morala pit antibiotike pa je dobila trudove prije vremena pa se sve skupa zakompliciralo da siroče mora cijele dane ležati, paziti što jede i koliko se kreće. Na sreću još malo pa izlazi iz onog rizičnog perioda i ako se mala nećakinjica i rodi moći će u inkubator ali je sve skupa napor i briga koja joj zbilja nije trebala. Mislim da je prva trudnoća dovoljna briga sama po sebi i bez komplikacija. Samo da nam se mala nećakinjica rodi i da sve bude ok. Najgore od svega što ne mogu nikako pomoći :(

Mojoj D1 su otkrili cistu na jajniku. Išla je na sve moguće pretrage i za sada kažu da je ok ali da ju moraju nadzirati u slučaju da bude neka zločudna cista. Ona siroče radi cijele dane i jedva ima vremena za odmor i sad joj je baš ovo trebalo. A ja opet, nikako ne mogu pomoći. Čak ni zagrljajem kad smo si tako daleko :(

Jutros je naš Mucek otišao u raj za muceke gdje će biti zatrpan salatom i najboljom hranom za zamorce ali koliko god mu dobro bude tamo, ipak bih voljela da je ostao još malo i da moja draga BFF nije morala proživiti ovih zadnjih par groznih dana koje je imala :(

A ja stojim sa strane i ne znam što da kažem ljudima jer kakve riječi pomažu u tako usranim situacijama? I osjećam se tako fakin bespomoćno.